Наш проф. др Светомир Бојанин, дечји психијатар, професор, писац, верник, говорио је: „Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава“.

Имали смо част и привилегију да радимо са професором С. Бојанином и од њега да учимо. Својом посвећеношћу детету и његовом здравом развоју оправдавао је  и потврђивао да  је дете отац човека, а детињство родитељ човекове личности. Генерације стручњака из области дечије психијатрије, специјалне педагогогије, логопедије и сродних струка, своја прва професионална искуства стицала су уз професора Светомира Бојанина. Његова успешна каријера лекара и наставника сразмерна је квалитету односа који је остварио са свима укљученим у психијатрију, а посебно дечју психијатрију.

Рођен је 1932. године у Болману, у Барањи и како је сам умео скромно да каже, као дете и као мали се није ни по чему истицао. Своју каријеру дечијег психијатра започео је у Институту за ментално здравље од самог његовог оснивања, 1963. године, радом на Одељењу за децу и омладину. Стручно се усавршавао у Паризу на Институту за ментално здравље којим је руководио проф. Лебовиси, и у Психолошкој лабораторији Анри Русел при Психијатријској болници Света Ана. Ово стручно усавршавање, значајно је утицало на његово даље усмерење ка психотерапији, неуропсихологији и психијатрији у заједници.

Током свога рада у Институту, основао је две нове организационе јединице за децу:

 а) Одсек за свеобухватну психијатријску заштиту деце и омладине на територији општине Стари град – 1973. године и б) Дневну болницу за децу - 1985. године.

Стручна јавност га познаје, поред осталог, и као професора који је увео предмет неуропсихологија на Универзитет у Београду и предавао га на Дефектолошком и Медицинском факултету. Аутор је и коаутор два универзитетска уџбеника и више стручних монографија из области психијатрије развојног доба. Шира јавност га је упознала као аутора књиге „Школа као болест” (1991.) у којој је исказао своје ставове о неприкладном односу савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Професор Бојанин је у област психијатрије деце и омладине унео читав низ новина: социјално-психијатријски приступ у психијатрији развојног доба, стручну област „Реедукација психомоторикеˮ или „Третман покретомˮ, указао је на област дисхармоничног развоја и описао клиничку слику „развојне конструктивне диспраксијеˮ, а у пољу рада са децом са аутизмом поставио је темеље савременог приступа.

Дневна болница за децу у Институту за ментално здравље у Београду од 2012. године носи његово име.  Од 2021. године ”Др Светомир Бојанин'' је и основна и средња школа за образовање и васпитање деце са сметњама у развоју у Суботици.

Од оснивања је члан једне од најстаријих невладиних организација „Помоћ породициˮ где је био председник стручног савета и консултант за рани развој. Професор С. Бојанин, годинама је био активан и у пољу хуманитарно-милосрдног рада па са тим циљем своје стручне савете пружао је и у Православном пастирско-саветодавном центру Српске православне цркве, Архиепископије београдско-карловачке.  

О  раду и делу проф. др Светомира Бојанина можемо се упознати кроз његове радове, књиге, уџбенике, интервјуе, радо је био виђен гост у медијима, спреман да помогне онима који помоћ траже.

Када је у Институту за ментално здравље Дневна болницу за децу понела име по проф. др Светомиру Бојанину он нам се захвалио речима... „Захваљујем Вам се што сте пристали да мој стручни рад и моју личност уградите у свој стручни идентитет кроз време... Ви сте мени овим дали један орден који је сачињен од времена. Негде тамо кад нас, који смо сада овде, у овој сали, више не буде, говориће се да је, на пример, неко заказао да води своје дете на лечење у Дневну болницу Бојанин. Овим остајемо у знатно дужем сећању него што су она породична, и сећања наших пријатеља, и то у сећањима везаним за текуће проблеме датог, живог постојања људи, са којима се ми нећемо ни познавати. Овај орден се не може загубити нигде у фијокама ни продавати на бувљаку, ако затреба. И тако, ја имам доживљај да смо овога тренутка сви ми који имамо умешане прсте у ову свечаност, тренутак светлости наше културе у овој тмини што нас опседа.”

Нека му је вечна слава и хвала.

Проф. др Милица Пејовић Милованчевић